Poj u smokve!

Samo moj kompjuter i ja znamo koliko sam puta počinjala da pišem ovaj tekst i koliko puta sam zatvarala lap top i koliko puta sam brisala tekstove i koliko radnih verzija sam imam.

Pre neki dan dobijem poruku od mog ljuda da dođem tada i tada u toliko i toliko sati da proslavimo  to što je on završio i naučio i preučio sve moguće ispite i to što se nećemo videti sada malo duže nego inače i naravno da mu donesem žvake jer sam mu sve pojela. I sada pošto moj ljud i ja smo se zbližili više nego ikada, sada normalno da neki njegovi prijatelji su i meni prirasli za srce i neki super ljudi koji su nas obilazili u Jelsi. I na tom događaju vidim te neke baš super ljudove koji su nas obišli i tu jednu kovrdžavu prijateljicu koja je dan pre toga došla iz Zagreba da vidi svoju ljubav u Beogradu i ona me pita:

  • I općenito kako ti je bilo?
  • I općenito mi je bilo kao da sam bila u snu. Jedan san, toliko lep, da ne znam kako je moguće da takve snove nisam sanjala ranije.
  • E to je onda prava stvar.

Ranije mi se dešavalo da kada se zaljubim, ali onako pravo, onda skroz na primer zaboravim kako taj neko ili nešto izgleda, uopšte ne mogu da se setim, pa pokušavam da nešto kao opišem, nema, nema reči, samo neki blentavi osmeh i to je to. E tako sam se ja zaljubila u ovo leto. Moja simpatija kaže da mogu ja da pričam koliko hoću kako otok leči sve i kako je otok sam po sebi terapija, ali u stvari da sam se ja zaljubila u ljude. Sve te ljude koji su činili da moja 3 meseca na otoku budu kosmos. I san. I zbog svih tih ljudi koji su me naučili da pre svega posao može da bude i timski i mogu da se postave granice i može da bude i suza, ali i slušanja i smeha. I da svaki dan možeš da se osećaš kao da si kod kuće i da je u redu da radiš, bilo koji posao, ako radiš i ako si vredan i da ne postoji posao koji je ispod nekog nivoa i ako imaš podršku od svog ljuda, to je baš važno, ta podrška od nekoga tvog i kada se vratiš u svoj grad (iako se više ne osećaš da je tvoj, jer su ti ga oduzeli neki bahati ljudi) budeš nasmejan jer ćeš videti opet mamu i braću i ok dosta tužan jer se rastaješ od nekih pravih ljudi koje si upoznao, ali opet znaš da sada imaš i leto i te ljude.  

Postoje te dve reči koje opisuju mnogo toga: „krivi ljudi“. I baš to krivi ljudi su svuda oko nas i u našoj prošlosti, a sigurno će ih biti i u budućnosti, ali pravi ljudi su ovi danas. Baš danas i nikada ne bih menjala ovo moje danas za bilo koje juče koje sam imala. I nekada često mislim da treba stvarno da prođemo puno toga i upoznamo mnogo krivih ljudi da bi onda znali koji su oni pravi, za nas. Za nekoga su ti krivi ljudi pravi ljudi, ali za nas ne.

Nikada neću zaborviti feel alive rakiju i 20kg ceđenih pomorandži dnevno i „ća će mo“ i pesmu koju su doslovno morali da mi prevedu: jo co ko co ko jo, u Jelsi pevaju: jo ćo ko ćo ko jo, a u stvari sve to znači: ja šta ko šta ko ja. I sve lepe poklone koje sam dobila i radio emisiju svako jutro „izgubljena generacija“ i „Zorana prekini više to da jedeš, to je za goste, izlazi iz kuhinje, ovde ti je granica“. Sve divne goste i one manje divne. Nikada neću zaboraviti jednu veliku grupu prijatelja koje sam gledala skoro svaki dan, na koje sam nekada bila i ljubomorna jer su meni svi prijatelji otišli svuda po svetu i verovatno više nikada nećemo imati takva leta, kao što imaju oni. I grupe biciklista. I sve noći i vina i pizze i mirise i kino i film „Dnevnik Diane Budisavljević“ koji sam gledala sa knedlom u grlu, jer sam Srpkinja u Hrvatskoj. I Velu Gospu i to kako se voli svoje rodno mesto, isto onako kako sam ja volela Beograd, pa su mi ga oteli. I feštu vina. I sva ona Jelšanska jutra. Ništa od toga neću zaboraviti, a ponajmanje moje smokvaste ljude. Jer bez njih ništa od ovog sna ne bi bilo moguće.

Kada sam završavala tekst dobila sam poruku od isto jednog divnog ljuda: falila si nam prošli tjedan tamo.

To valjda onda znači da leto ipak nije bilo samo san.

Poj u smokve!

Leave Your Comment