Možda pisac, a možda i ko zna.

Poruka.

  • Bole neki tekstovi.

Dobijem poruku i ne znam da li da kažem hvala ili šta da napišem.

  • Ok, jel treba sada da kažem hvala ili…?
  • Neki put mi dođe da te obrišem na kratko, čisto dok se ne stabilizujem, ali onda shvatim da to neću nikada uraditi, skuvam kafu i pročitam još koji. Pričaš svoju priču i to je blog naravno, ali sviđa mi se što neke tužne detalje izokreneš da budu veseli. Nasmeješ čak i kada pišeš o pustom ostrvu.

Izokrenem ja neke događaje i maštam, pa onda ispadne tako. Nekada tužno, nekada srećno. Baš kao i u životu. Nema agende. A mislimo da ima. Barem ja mislim da ima. Onda mi svaka prepreka dođe tri puta teže, nego što stvarno jeste, ima svačega, ali ima i smeha. To je baš važno. Da se smejemo. Ne na silu naravno. Nema baš neke preterane filozofije sa tim. Volim da pišem priče i pesme. I lepo je u stvari kada dobijem sve te poruke. Pišem ja zbog sebe, nadasve, ali slagala bih kada bih rekla da nije lep osećaj kada se dobije poruka sadržine: „pratim te i baš je sve to lepo i budiš ovo ili ono“. To je baš lepo. Lepo je i to jer vidim kako ljudi reaguju na moje tekstove. Jednom sam čak dobila poruku koja je otrpilike bila u fazonu „nemoj da te ljudi žale“. Čak i to mi je bilo simpatično, jer ne znam zašto bi ljudi žalili bilo koga i koji je to razlog zašto bi nekoga žalio. Sem ne daj bože da neko umre. Onda je to baš  tužno. Žao mi bude tog nekog čoveka koga više nema, e to mi bude žao. I one dece u Africi koja ni za šta nisu kriva, a nemaju šta da jedu i piju, a opet se smeju. A tuga je u redu. Stvarno je u redu. I život nekada nije fer i nikada ne znamo koje će karte da nam da, ali je stvarno i milion puta lep jer nam donese svašta nešto lepo. Super mi je to što mi ljudi kažu: „e stvarno se pronađem u nečemu, a negde sam u fazonu ok ovo nije za mene“. I to mi je strava, to je poenta, neću svima da se sviđam, to onda nije to. Bole neki tekstovi, ali ne bole svi, važno je da se na kraju osmehnemo. Jer na kraju je uvek sve u redu. Jer ako nije, onda nije kraj. Tako kažu svi pisci ovoga sveta. A i ja. Jednoga dana možda pisac, a možda i ko zna. Malo je tekst kao da ga je pisao neki lajfkouč, a nisam baš prema tome svemu naklonjena, više preferiram nauku i umetnost, ali znate šta sam htela da kažem.

U stvari od celog ovo teksta najviše mi se sviđa rečenica: Jednoga dana možda pisac, a možda i ko zna.

Leave Your Comment