If you have a dream…

Čitam juče i gledam komentare svojih prijatelja, slike, nadu, neodustajanje, slogane u čast prvog demokratskog premijera Zorana Đinđića ubijenog pre 16 godina. Razmišljam prvi put posle toliko godina, izgubio čovek sopstveni život zbog, sada se ispostavilo ne znamo tačno čega i koga. Kako sam se vratila iz Amerike, utisci blješte. Videla sam Ameriku iz druge perspektive. Tačnije, iz perspektive života. Prvi put kada sam bila nisam imala tako snažan utisak kao sada, iako sam bila turistički oduševljena Kalifornijom kao takvom. Kalifornija i Teksas. Dovoljno da dobijem širu sliku o tome kako jedan sistem funkcioniše. Dve potpuno suprotne države, ali istog utiska. Nema granica. Videla sam život iz ugla osobe, čoveka, jedinke, sa glavom, srcem i svim ostalima delovima tela. Videla sam kako živi taj Zapad. I kako eto moj brat je veći građanin i više poštovan za dve godine života tamo nego ja za moje 33 godine života ovde, u sopstvenoj zemlji, od strane društva, sistema, ljudi. Zbog toga, hvala Americi jer poštuje i nagradjuje red, rad i disciplinu. I mog brata, samim tim. Da se vratim na utisak vraćanja u Srbiju i slike i proteste. Otišla sam na jedan protest na kome moram priznati sam osetila strah. Pomislila sam, ne mogu više ovo. Slažem se sa ljudima koji šetaju, nezadovoljni su, i ja sam, ali nekako i dalje ne znam šta? Šta dalje? Još minimum 20 godina života da bi se uspostavio neki kao sistem. Razmišljam o svemu tome, o mom životu ovde, o tome kako sam skoro 20 godina posvetila boljem društvu, radeći na sebi, završavajući fakultet, od volontiranja preko malo po malo zaradjivanja novca, šetajući svaki protest, sve te revolucije, bila član jedne političke organizacije koja je mi je “dala” mnogo toga, a onda i uzela, ono najveće mi je oduzela, dostojanstvo i nadu da ću živeti u boljem društvu. Danas se peru raznim nekim sporazumima sa narodom, itd. Ja sada kada vidim tu garnituru na bilo kom mediju – povraćam. A kao treba da glasam za njih, jer manje zlo. Jer tako zovemo izbor u državi na Balkanu. Manje zlo. A glasaću naravno, jer ne mogu da pobegnem od svoje građanske dužnosti. Jer ja nikada nisam bila beli listić. Vraćamo se mama i ja iz Amerike, ja plačem ceo let, što zbog toga jer ne znam kada ću se opet videti sa bratom, što zbog toga jer sam shvatila zaista kako živi taj tamo neki svet. Mama me teši i kaže: “znaš sada razumem zašto ne želiš da ideš na proteste i zašto ti se sve smučilo, i ja mislim ako odeš da pereš sudove i kreneš od nule mislim da ćeš uspeti, jer će te sigurna sam više poštovati u stranoj zemlji, nego u svojoj”.

Polako shvatam da moja mama meni govori da idem za životom. Dolazim u Beograd. Ne osećam ništa prema svom gradu, ništa. Ravna linija. Gradu koji sam obožavala, sva ta mesta, ljude, sve te priče, detinjstvo, odrastanje, mladost, sve te zauvek zajedno ljubavi, sva ta zezanja, koja postoje samo ovde. Ali život nije zezanje. Možda stvarno treba da odem da bih opet zavolela svoj rodni grad. Biće da je tako. Letos sam razmenila par rečenica sa drugom koji je otišao pre par godina i neke rečenice koje mi je rekao bile su: “znaš osećam mir. Nedostaje mi porodica i par prijatelja, ali osećam mir”. Posle razmišljam, osećam i ja mir. Kao. Mislim da ga osećam. Kad ono međutim, zavukla sam se u mišiju rupu, jer ne mogu, ne mogu više sa primitivcima. Ne mogu više da se ne ceni moj rad, ne mogu više da iznova i iznova i iznova pokušavam. Da tražim mesta gde neću da slušam isprazne priče, gde ću da vidim neka normalna lica, gde će mi biti prijatno. Onda se vratim i zapravo dobijem dve rečenice koje me zalepe, dva šamara takoreći. Jedna je: “shvataš da smo mi narod koji trpi? Sve. Sve trpimo”, a druga je: “meni nikada nisu falili finansijski uslovi za život, ali su mi uvek falili životni uslovi”. U obe rečenice sam se pronašla. Sve trpim, mobing, prevare, lažove, površne ljude, primitivce od intelektualaca do nadrndanih kasirki, taksista, ljude na trafikama, jedino kada odem na pijacu meni je lepo. Ali ne mogu da živim na pijaci, zar ne? Jer jedino na pijaci dobijem osmeh i dobar dan, izvolite, itd. Onda shvatim da ja kada radim svoj posao postoje pravila, ne može sve na kombinaciju. Život nije kombinacija, barem ja ne znam tako. Shvatim to da sam žrtva što “lepo živim” i spadam u tih mučenih 2% koji kao misle svojom glavom, što imam svoj stav, što mislim da je u redu da se dva muškarca vole ili dve žene ili ko sve želi da se voli neka se voli, što je u redu da žene treba da budu izjednačene sa muškarcima na zdrav način, a ne tako da naše feministkinje propagiraju to da muškarci treba da budu “ispod” žena, kao da su neka niža rasa, isuse bože, sve naopako. Moj tata je radio puno u inostranstvu i pred sam raspad SFRJ je rekao mojoj mami da misli da je vreme da se pokupe zajedno sa nama i da odemo u Australiju, jer se ovde sprema haos. I bio je u pravu. Dva intelektualca, poprilično sređenih života u to vreme, da rade šta god, da bi i oni i mi živeli bolje. Moja mama nije želela. Često se mislim da je moj tata otišao sa ovog sveta da bi možda mi postali odgovorni ljudi, jer pričajući sa bratom sada u Americi, nama je život bio “med i mleko”, tata i mama su se pobrinuli za to. Pa eto ispunjavamo tatin san. O boljem životu. Barem neko od nas dece, ispunjava svoj san i tatin. Nekako kada pišem ovaj tekst nisam ogorčena, kao tamo negde je bolje, nego ovde. I tamo negde daleko ima 1000 svega i svačega lošeg i ne baš tako dobrog. Ništa nije lako, ali život nas nauči da budemo sa sobom valjda kako treba i da onda možemo da sagledamo život kao takav. Sa svim usponima i padovima i svim ciklusima koje nam donosi. Ali da nadom, za mogućnošću, za prilikom, za perspektivom, za nekom izvesnošću, da će biti sve u redu. To ima taj Zapad. Slobodu i nadu. Ljubav prema samima sebi, na jedan ispravan način, a ne ono “daj bre neka komšiji više crkne ta krava”. To je rekao Zoran Đinđić: “dajte da mi volimo sebe, kao što Amerikanci vole sebe, pa da vidimo ko je uspešniji”. Imaju sve ono što mi ni ne znamo da postoji. Širinu življenja. A zašto ne znamo? Jer smo naučeni da trpimo.

Posle sam shvatila da je Zoran Đinđić imao san o jednoj zemlji koji nije dosanjao. Jer ga niko nije razumeo. Jer je video kako se živi tamo negde, radeći i sam u svim tim Zapadnim sistemima. Shvatila sam i to da ga ni ja nisam razumela, njegovu ideju i načela kojima se vodio. Tek sada sam zapravo shvatila njegov san o zemlji i narodu, koji ga je ubio. Shvatila sam šta je on želeo. Shvatila sam šta ja želim. Slobodan život, bez granica, u glavi.

To jedno veče idući od tačke A do tačke B, pričajući sa vozačem UBER-a, vozač mi kaže: If you have a dream…

Svako od nas jedinki ima šansu kada se rodi da odlučuje šta će raditi sa svojim životom. A ja nemam 9 života, nego ovaj jedan. I jedan san. Na kome ću raditi da postane java. To barem sada znam sigurno.

Ja: Da se ne okrećem?

Mama: Ne okreći se. Idi.

If you have a dream…you can do it, trust me.

Reče vozač UBER-a. I moja mama.

Leave Your Comment