Kompas planete ili života.

  • Ti bi bukvalno mogla da kreneš na put oko sveta.

Za neke tekstove baš treba vremena. Nekada obrađujem osećaje baš dugo. I nije to sada kao ja tražim neki zaključak, mada ga verovatno tražim, samo nekada nemaš odgovor na sve. Barem ga ja nemam. Danas sam se čula sa drugaricom iz detinjstva koja je otišla u Australiju. Znala sam ja da će ona otići, pripremili smo se svi na to. Sećam se i letos kada smo se rastale na uglu Njegoševe i Knjeginje Zorke. Provele smo ceo taj dan zajedno. Čudno je to kako mi Balkanci pokazujemo emocije. Kao ceo dan se pravimo da se ništa ne događa, pričamo kao da ćemo se videti sutra. A nećemo. Zapravo pitanje kada ćemo se videti. Kada smo se rastajale, kao nećemo da plačemo. Izgrlimo se tu i kažemo kao i uvek: „e čujemo se“. Kako sam krenula dalje sama, suze kaplju. Okrenem se, vidim i nju da briše svoje obraze. Nije ona videla da je gledam, mada sada kada bude čitala tekst će znati da sam se okrenula. To je bio deseti rastanak sa nekim od mojih prijatelja za poslednjih 5 godina. Većina ih živi po celom svetu. Uglavnom vidim da su doneli odluke iza kojih su vrlo zadovoljni. Nekada uhvatim sebe da ne znam kome kada ide sat, ovima u San Diegu njima ide unazad, Australija unapred, sa Evropom nemam problem. I danas prekidam razgovor sa Australijom. Gasim viber, kameru i sve. I počnem da plačem. Zovem mamu. Moja prva rečenica je: „mama meni su svi otišli“. Besna sam. Toliko sam besna na ovu zemlju. Ne znam više šta ne valja. Mi kao narod ili šta? Toliko su mi pomešana oesćanja da uopšte ne znam da li treba da idem da šetam svaki taj protest. Jer šetam već preko dvadeset godina. Mislim da mi nismo ni svesni kako ljudi žive po svetu. Koji su to sistemi. I nije fer, stvarno nije fer. Kažu da je generacija ’70-ih otišla i da je njihov život uništen ’90-ih, da je poginulo puno ljudi, da je puno ljudi napustilo zemlju. Danas je ista situacija. Nema rata, ali mi se čini da ova zemlja jede ljude. Osećam se kao da su sve te zemlje sveta mobilisale moje prijatelje i brata. S tim što su mobilisani u život, hvala bogu. I nekako mi svi smo imali živote ovde, roditelje koji su nam sve obezbedili, neka odrastanja koja su stvarno bila lepa bez obzira što su naši roditelji prošli svašta, ali opet sada kada se okrenem unazad svi su otišli. Žele da žive život. U sistemima. Ne nužno sjajnim, ali definitivno negde gde imaju mogućnost. Ovde bajo ako nisi lik na kombinaciju, možeš da se pozdraviš sa životom. A ja nisam taj lik i baš mi je teško. Još mi je teže jer vidim da se sve manje uklapam i da su mi svi otišli i ja se sada pitam, kako je moguće da ste nam to napravili? Generacije ste proterali, bukvalno.

  • Nemoj Coko da plačeš, mnogo mi je žao što nismo otišli odavde i žao mi je što prolaziš kroz sve to i što su ti svi prijatelji otišli. Ne znam šta da ti kažem, sem toga da se ponekada osećam krivom što sam mislila da ćemo nekada u ovoj zemlji živeti bolje.

Nema ni moja mama odgovor., a misliš da roditelji uvek imaju neki odgovor. Nemam ga ni ja. I ne znam stvarno šta dobro da nađem u svemu tome, sem toga da ću sada moći pored Amerike, Australije, Evrope da uvrstim i Južnu Ameriku da posetim svoje prijatelje. I još jedno računanje vremena, 6 sati gore ili dole. Više nije ni važno, jer oni nisu tu, nego sati koje računam kada ćemo da se čujemo.

Da li će mi ikada neki kompas planete ili života pokazati na koju stranu da krenem?

Leave Your Comment