2018.

Tata, sinoć mi se desila jedna obična, ali čudna stvar. Došla sam kući kasno. Posle nekog suludog dana na poslu otišla sam u pozorište. Popila sam jedan vruć koktel posle predstave i kao spavaću, da se što pre probudim da osvane ovaj dan. I zamisli, pred spavanje, ode mi cela jedna strujna ili kako se to već zove faza u kući, ne radi internet, ne radi bojler, ne radi grejanje, ne radi svetlo. Pokušam ja to da kao vratim u normalu, ali neće, ne radi, crklo. Onda pomislim da si mi to možda ti ugasio svetlo, da bih legla da spavam jer danas je došao dan kada ti šaljem poslednje, peto pismo. Pokušavala sam kroz celu ovu petu godinu od kada nismo zajedno, da posložim osećanja i reči. Više puta sam pisala tekstove i brisala. Dobila sam jednu poruku prošle godine na ovaj dan, a deo nje je glasio: „sećati se nekog kao što se ti sećaš svog tate je bogatstvo, imati sa nekim toliko uspomena, to je neprocenjivo. Ljudi odu (neki čak i živi) i ostave prazninu, tugu, gorak ukus, nekada čak i dugove i ko zna šta što ja nemam pojma, a Marko vam je ostavio puno ljubavi, divna sećanja, primer kako biti dobar i požrtvovan roditelj. To vredi kao celi svet. I ostaće sa vama dok god ste tu“. Svih ovih godina sam pisala o tome koliko sam tužna što si otišao, što sam izgubila životni oslonac, napisala sam ti pesmu o Magnoliji, napravila sam i Blog koji je nastao zapravo zbog sećanja na tebe i koji je baš posećen, to moraš da znaš, a u stvari sam Tata shvatila da je ova planeta izgubila tebe. Žao mi je što nisi tu da nas vidiš sada. Mnogi su tu, a ne znaju kako to zajedno da žive. Žao mi je što nisi živeo duže zbog sebe, ne zbog mame ili nas petoro. Što nisi doživeo penziju koju si zaslužio više nego bilo ko. Što nisi uživao sa svojim unucima koje si želeo najviše na svetu. Što nisi kupio tu svoju vikendicu koju si zamišljao i imao svoju baštu kao što si pričao da ćeš imati i tamo sa mamom se sklonio od svih nas. Žao mi je kada mi Vanja kaže: „sada su nam dolazili svi da nam vide stan, pa razmišljam kako nam samo Marko fali i šta bi nam on rekao“, ja je gledam, gutam knedle, ne znam šta da kažem. To kaže žena tvog sina. Žao mi je što nismo imali dovoljno vremena da budemo zajedno. Žao mi je zbog svega toga Tata. Shvatila sam i to da smo sa svim problemima koje smo imali kao porodica, a imali smo ih svi znamo koliko, zapravo i bili porodica, velika i to vrlo funkcionalna. Da takvih nema puno. Imam utisak da je tvoja smrt (izgovorila sam tu reč na glas prvi put ove godine) zapravo bila prekretnica u mom životu. Shvatila sam da sam nasledila od tebe toliko stvari, od razmišljanja, preko pisanja, preispitivanja i neodustanja. Mama kaže da zastrašujuće psihički počinjem da ličim na tebe kako sam starija. Ja samo mogu da ti kažem da mi nedostaješ svakim danom sve više i da bih najviše od svega volela da možemo da radimo neke nove stvari i pravimo neke nove naše male tradicije, i da mi daješ životne savete, jer sve koje si mi dao bio si u pravu. Da mogu onako sebično i jako da te zagrlim oko tvog debelog stomaka, a da me ti poljubiš u glavu. Nekada napravim fantaziju u glavi pa pomislim kako bi bilo da si sada tu i onda mi padne na pamet da bi mi sigurno kupio neke vunene čarape jer se smrzavam zimi u stanu. Nekada mi fali da mi kažeš: „biće sve u redu, iako to sada tako ne izgleda, pokušaj ovo malo drugačije, a ono ovako, smiri malo tu svoju glavicu“. Nekada imam utisak da si samo ti razumeo moj senzibilitet i da me više niko nikada tako neće razumeti. Nekada kada idem ulicom i vidim nekog čoveka, pomislim: „jao eno ga Tata“. Shvataš koje mi je mentalno stanje kada te nema. Mislim od drugih ljudi da si ti. Stalno ponavljam tvoju rečenicu kada si memorisao svoj broj u mobilni telefon da ga slučajno ne zaboraviš: „Tata, to sam ja“. I jesi, Tata to si ti, jedan jedini i neponovljivi. Mnogo sam srećna što je život napravio da mi baš ti budeš roditelj, nesavršenog, a mog. Izvini što ti to nikada nisam rekla, jer mi se podrazumevalo da te imam takvog, a to se ne podrazumeva u ovom lažnom i primitivnom svetu. Iako mi je ovaj dan najtužniji na svetu, Srećna ti Slava, danas ćemo jesti kozice i školjke u tvoju čast, mama je počela da ih pravi, iste kao što su tvoje bile. I na kraju, shvatila sam Tata i to da sam zaglavljena 5 godina. Iz ciklusa u ciklus. Od 19.12. do 19.12. Da ne treba i ne želim da osećam strah da ću te zaboraviti, jer se to nikada neće dogoditi. Osećam da je došlo vreme da te pustim. I tebe. I sebe. Jer ja živim i dok god me bude bilo, biće i tebe. Jer ti si deo mene i ja sam deo tebe.

Šaljem ti ovo pismo i svoje srce negde u zvezde, daleko od zaborava.

Nadam se…ako nas pratiš…da te nismo razočarali…

Volim te.

Zauvek.

P.S. Moja fantazija ti kaže: nisam postala super žena, da znaš. Zvaću majstora. Za struju. Da ne brineš.

Tvoja Šmrki.

2 Comments

  1. Reply
    MMaravić

    Bolnička soba…Zidni sat je otkucao ponoć. Svi spavaju. Kroz vrata dopire svetlo sa hodnika i tišinu remete koraci sestre iz noćne smene.
    Osećam još jedna besana noć…
    Razmišljam o prolaznosti života i vraćam se 5 godina unazad, kada se dušica u kandilu ispod ikone Sv. Nikole ugasila u 11:50 i kada sam u svom strahu osetila da je kraj-prestalo je da kuca srce našeg Marka, mog devera i mog brata.
    Na neki čudan način osećam da si budna i posežem za novim tekstom sa tvog bloga posvećen tvom tati.
    ….

    Rasplakala si me po ko zna koji put!

    Lepo je!
    Nemoguće je naviknuti da ga nema, jer on je uvek tu pored tebe.
    Kao cvet magnolije ispod tvog prozora, ili u tvojim mislima,
    on je početak, izvor radosti i energije, života svojih zelenih izdanaka.
    A jedan od njih si i TI!

    Život je vrteška, pa za tren i ti ćeš biti nečiji cvet, nečiji početak.

    Lepo je znati da si nečija planeta,
    Nečiji beskraj, a ON to zna, i želi
    da ideš dalje,
    da ti budeš nekome SVE…

    Ljubim te. Ne tuguj. Iskoristi to bogatstvo ljubavi, koje nosiš u sebi,
    i crpi iz nje snagu da procvetaš na svim poljima.

    Raduje me optimizam, koji naslućujem i rešenost da “pustiš”. Budi mi novu nadu.
    Gledam kroz prozor smrzlo drveće, hram Sv. Save i radujem se novom danu i nadi da će biti bolje. Radujem se prvim cvetovima magnolije, koju si za mene posadila ispod prozora moje sobe u kući na Avali.
    Laku noć, lepo spavaj i sanjaj lepe snove!
    Strina.

Leave Your Comment