Izvinite, malo bih da postojim. Jel smem?

U trenutku pravljenja bloga, shvatila sam da moram imati kategoriju koje se odnosi na Društvo u ovoj našoj zemlji. Toliko smo inspirativni kao zemlja i nacija da je to na nekom fenomenološkom nivou. Još uvek ne mogu da se pomirim sama sa sobom da evo 30 godina, to je jedan nečiji život, moj život na primer, razmišljam o tome da smo kao Društvo iza sveta. Prvo smo kasnili 10 godina, pa 20 godina, a sada smo boga mi već na 30 godina, iza svega i svih. Jedan od primera (a toliko ih ima) kakvo smo mi društvo objašnjava ulazak i izlazak u gradski prevoz. To nam je izgleda ostalo iz ’90-ih. Valjda se ljudi boje da ne ostanu napolju, da im ne ode trola, autobous, šta znam. Meni do posla, na sreću svih sreća, treba 20 minuta i par stanica trolom, bilo kojom. To mnogo znači jer može da se desi na primer da dođe trola u koju retko ko ulazi. Mogu lepo da se vozim, bez toga da mislim da li će neki manijak da se zalepi za mene, mada za takve sada imam rešenje, samo povišenim glasom i prostrelnim pogledom kažem: „gde ste pošli sa tim rukama, sram da vas bude?!“. Odmah se pomeri, bude ga blam naravno, kao nije hteo. Ne, nego sam ja moron i ne vidim i ne osećam šta radi. Ti takvi su jedni najveći…da ne psujem sad. Tako da samo malo pokažite zube, ali i to ide sa godinama. Meni je došlo. U praznoj troli, na primer mogu da čitam knjigu, mogu da slušam muziku, mogu da dišem, što je jako važno, jer disati u gradskom prevozu nekada baš bude mučno. U praznoj troli mogu još da držim torbu normalno, a ne da se mislim da će neko nešto da mi ukrade. Gradski prevoz je poseban doživljaj u ovoj našoj divnoj zemlji čuda. Žurka kreće u punoj troli. S obzirom da uđem na početnoj stanici kada se vraćam sa posla, uglavnom sednem. Ako trola nosi broj u koju svi živi ulaze, onda ubrzo ustanem jer ne mogu da shvatim mlade ljude koji sede, a stariji stoje. Nije čak stvar ni kućnog vaspitanja, mada jeste, ali kako ti nije bre greota da sediš, mlad i prav i zdrav, i sve, a da neko ko je izašao da još malo udahne od života stoji. Možda je tom nekom lepše da stoji, jer se oseća življim i to mi je baš kul. Kapiram da ću takva baba da budem, ali cenim da treba barem da se pita da li taj neko želi da sedne. Još uvek imamo osećaj za roditelje sa malom decom, te ljudi ustaju. Dve situacije sam imala, jednu na leto, jednu sada na početku zime. Ta na leto je baš bila lepa. Jedan deka je ušao u trolu, krenula sam da ustajem, on je odmah rekao da ne ustajem jer silazi na sledećoj, i kada je izašao, tražio je moj izgubljeni pogled kroz prozor i kada ga je našao, pročitala sam mu sa usana: „nisam ti rekao hvala“, uz osmeh i mahanje. Mahala i ja njemu. Taj momenat ću pamtiti celoga života. Druga situacija je bila pre par dana, ustala sam ženi koja je starija, ona počela: „nemoj molim te, stvarno nema potrebe, sve kroz osmeh“. Kažem joj da treba da sedne i da je sve u redu. Na kraju mi žena pošalje poljubac, onako da puca. Postoje ljudi stvarno koji ulepšaju dan i nedelju i mesec. Na sve to, često zamišljam da moja mama tako stoji, iako je hvala nebesima super držeća mama-baka, i da niko neće da ustane, pa stvarno ne znam, na šta to liči tačno? Na koju vrstu bahaćenja? Žurka takođe kreće kada treba da se izađe iz prevoza, sa pitanjem: „Izvinite jel silazite?“. Ah, pa to je vrhunac našeg razmišljanja kao naroda. Što bi rekla jedna moja drugarica: „a što ovi klinci pojačaju muziku na 5000 decibala, haloooo ja bih da siđem“. Zašto bi se pomerio? Zašto bi sišao i vratio se u trolu? Zašto bi pomerio te svoje noge i pomislio da na ovom svetu postoji još neko živo biće koje živi pored tebe, i diše, i misli da možeš i malo ljudskosti da imaš u sebi. Jer, zašto bi bio čovek? I tako svaki dan. Svaki dan preskačem po ljudima, svaki dan izađem i pomislim isuse bože ne mogu više, idem peške, neka i dobijem upalu pluća na ovom minusu, neka šta god. Jer takav smo mi narod, pomešan, nekada kulturan i osećajan, nekada surov i bezosećajan. Mnogo više ovo drugo. Zemlja čuda. U gradskom prevozu i svuda još. Mislimo da smo ljudi, a čini mi se da…samo mislimo. Taj naš mentalitet i mi u njemu. Kao takvi. Zauvek izgubljeni. Nažalost.

Izvinite, malo bih da postojim.

Jel smem?

Leave Your Comment