Prvi deo.

– Jel bi se ti naljutio ako bi se prepoznao u mojim tekstovima?
– Što me to pitaš?
– Ma… Nešto motam po glavi. A i rekao si mi ono jednom…
– Ma šalio sam se luda glavo. Ček da pokušam da razumem ovo što me pitaš. Pazi, možda je ljudima trip da kao ne bi da se njihova intima iznosi na videlo (makar bilo i anonimno).
– Hm da, možda je to. Ali ja ne stavljam imena i prezimena i ne iznosim intimu. Nego svoje osećaje i razmišljanja u odnosu na neke ljude, kako ja to doživim. I otkud ti znaš da ja možda nisam nešto izmislila, promenila reči, likove, začinila onako kako ja mislim da treba i maštala i sve to što radim dok pišem?
– Jel ti se neko uvredio ozbiljno?
– Ma jok. Ni sa kim nisam u kontaktu, šta ima da se vređaju. Jedino sa tobom, ali to ne računam, znam te više od pola života. Ko da me ti pa i bacaš u razmišljanje…
– Ako ti se neko uvredio, baš te briga…Ja znam da tvoja namera nije loša. To bi bilo kao da se neko ljuti što ga je slikar ili pisac predstavio nekako. Haha, tako je, ne bacam te u razmišljanje.
– Znači ako te nekada stavim, nećeš se naljutiti?
– Neću se naljutiti.
– Znam da nećeš. Ti razumeš moj senzibilitet, to si mi rekao.
– Pa razumem naravno, poznajem te. Nego, slušaj za ono….

Ko da me ti i bacaš u razmišljanje… napišem ti to i lupim glupost. Jer me bacaš, već skoro dve decenije, a nije da baš imamo 100 godina. Zbog toga svega, evo ti jedan tekst, o tome koliko te volim. Niko neće znati, a ti hoćeš, a to je najvažnije. Jer me razumeš. I mene i moju senzibilnu ludu glavu. I srce.

Leave Your Comment