Žena od kobasica i piva.

Kažeš ti meni: „Ne deluješ mi kao neko ko pije pivo“.
Ne delujem ni da nekada plačem. Danima. A plačem.
Ne delujem ni da nekada ne mogu sama. A mogu.
Ne delujem ni da imam toliko godina koliko imam. A imam.
Ne delujem ni da bih nekada ćutala satima. A ćutim. To ne danima. Ne mogu da ćutim danima.
Ne delujem ni da mogu više ikada da volim. A mogu.
Ne delujem ni da volim kobasice. A volim. Prave pravcate. One od kojih se posle izvinjavaš ljudima i stavljaš gomilu žvaka, jer ti se sve „vraća“, a kao glupo je da ti se „vraća“. Bilo šta u životu, pa i kobasica.
Ne delujem ni da sam u stvari ponekada izgubljena u vremenu i prostoru. A izgubljena sam.
Ne delujem da sam neko ko ne čuje. A nekada ne čujem.
Ne delujem kao neko ko ne oprašta. A ne opraštam.
Jer neki postupci se ne mogu oprostiti. Jer ne oprašta se: sad te mnogo volim, pričam na sav glas koliko te volim, hoću sa tobom život da provedem volim, a u stvari smišljeno spremam da se osećaš kao da ti je neko iščupao srce iz pluća. Baš tako, srce iz pluća.
To se ne oprašta.
Za neke postupke treba odgovarati. Pred sudom srca.
Ne delujem mnogo toga. A jesam.
Žena od kobasica i piva pre svega.

Leave Your Comment