TRI.

Moram definitivo da posložim sve tekstove za blog. Ne mogu da radim kod kuće, kad vidim one stvari koje se neće same složiti, dođe mi muka, to sam ionako ostavila kao obavezu za vikend (ako bude ružno vreme). Gde da idem, u kom kafiću da radim? Ha! Znam! Nema mesta u bašti, nema veze, sešću unutra, ionako ima lampa na kojoj piše ljubav, gledaću u nju u pauzama slaganja tekstova, umesto stvari kod kuće. Posle pola sata dobijam pitanje jako umiljatim i nasmejanim glasom, ako glas može da bude nasmejan onda je to ovaj: “oslobodilo se mesto u bašti, ako želite možete preći”. Ipak ostajem unutra, i dalje gledam u ljubav. Radim, gledam, pijem čaj, jedem, sve zajedno u isto vreme. Ok, već 3h kucam, a već sam danas radila svoj redovni posao, što bi rekao naš narod, ispašće mi oči od gledanja u kompjuter. Ne razumem baš to poređenje sa umorom, no dobro, idem kući. Da platim, puf, ne primaju kartice. Stvarno piše i to na više jezika da ne primaju kartice, velikim slovima. Neko ko piše bi mogao nešto i da pročita, mislim se i gundjam sama sebi. Gledam ja nasmejani glas, gleda nasmejani glas mene. Pita nasmejani glas kolegu šta se radi u ovoj situaciji. Kolega kaže, isto tako nasmejanim glasom dva, da uglavnom ljudi ostave nešto i onda odu do bankomata. Krećem da se pravdam, ali znate imam 350 DIN u novčaniku, jel mogu da ostavim ličnu kartu? Nasmejani glas dva praktično krene da me moli da to ne radim, “nemojte molim Vas, meni je strašno neprijatno, ne treba ništa, slobodno idite do bankomata, samo Vas molim da se vratite”. Trčim do bankomata, vraćam se u roku od sekund. Plaćam i odlazim. Pitam se, pa jel može neko da bude finiji od ova dva nasmejana glasa? Restoran ima predivnu hranu, baštu iz Pariza, ambijent iz filma, cene za džep i plitak i dubok, detalje u koje bi samo gledali, a ne baš radili, i na sve to nasmejane glasove, jedan i dva. Sigurno je tu i treći.
U dvorištu, odmah iza ugla.

Leave Your Comment