Srce i ponos.

Prvi put ove godine čvrsto sam rešila da odem na LGBT Paradu Ponosa. Ne znam zašto nisam išla pre, valjda sam osećala ambivalenciju prema istoj. Čula sam zapravo ranije kada sam bila klinka da više heteroseksualaca i NGO aktivista ide na paradu, pa sam valjda i osećala bunt što se LGBT gradjani i gradjanke ne bore više protiv diskriminacije. Verovatno da je i danas tako. Sada mislim da je to lično meni negde bio paravan i izgovor. Najviše od svega osećala sam VELIKI STRAH, ja kao strejt osoba. Koji onda strah osećaju LGBT ljudi?
Ranije u godinama “demokratije” parada je bila vrlo rizičan dogadjaj, mogli ste dobre batine da dobijete. Ironijom nekom, danas nije, sa jedno 5 prstenova policije. U mesecu ponosa ove godine pročitala sam na FB-u status devojke koja je jedna najhrabrija osoba, i nečija ćerka, i čovek, i heroj, i lezbejka. Tada sam rekla sebi, u redu, ove godine idi i prošetaj za ljubav svih ljudi u ovoj napaćenoj zemlji. Mene su moji roditelji vaspitali da volim ljude, tako da nije bitno koje su vere, nacionalnosti, pripadnosti, roda, boje, pola, nego da volim čoveka takvog kakav je.

Moj tata je kuvao, dosta recepata je dobio od svog kolege, gradjevinskog inženjera, iz Libije, homoseksualca. Tata mi je pričao o njemu. Rekao mi je da su bili prijatelji. Da je mnogo stvari naučio od njega. Da su pričali o životu, o svojoj profesiji, da su zajedno radili na projektima i da su se družili. Sećam se da sam ga pitala, prvi put kada sam postala svesna da se ljudi istog pola vole: “tata kako to da on voli muškarce?”, a tata mi je rekao: “to nije ništa čudno, jer su oni ljudi, isti kao i mi, oni isto osećaju ljubav, kao što je ti osećaš prema Nemanji koji svira violinu”. Za to malo godina koliko sam imala, bilo je dovoljno da razumem. Onda sam se tokom odrastanja susretala sa raznim nekim rečenicama i ljudima. Nekim ljudima koji kažu: porodica je sve, a varaju svoje žene, i lažu, i biju svoju decu, i iste te žene, i žive paralelne živote. Neki ljudi koji kažu da je homoseksualizam bolest. Jednom sam čak igrom slučaja na nekoj proslavi bila akter sada već “velikog porodičnog čoveka”, koga sam videla tada prvi put, nadam se i poslednji. Pred njegovo venčanje, pričao je on sav onako pun nekog “ponosa” kako je bio na Hilandaru, pronašao mir, i blagostanje, i kako eto posle tone žena “preko kojih je prešao” može sada da se smiri. Da bi me kasnije tokom večeri onako iz nebuha, vidno pripit, zajedljivim pogledom i nekim urokljivim očima pitao da li bi ja sa njim imala seksulani odnos. Sećam se da mi je malo falilo da mu zalepim šamarčinu. Od šoka, izgubljenog glasa i besa sećam se da sam ustala od stola i otišla u toalet da se umijem i pitala se: “šta ja radim ovde, otkud ja u ovom svetu, sa ovim ljudima?”. Sećam se da sam danima posle razmišljala koliko je to ružno i koliko je i tužno što će jedan takav “produhovljen” mali čovek sutra imati svoju “porodicu”. I da se predstavlja za supruga, i nečijeg tatu. Hej tatu!

I zašto ja sada ne bih prošetala za neke ljude koji bi sigurna sam sutra pružili mnogo više svojoj deci i napravili da sutra njihova deca budu jedni zdravi ljudi? Zdravi u srcu i duši. I vaspitani, i produhovljeni knjigama, i životom, i ljubavi. I dostojanstveni.

Pa kažem sebi, idi tamo šetaj, idi šetaj i za tu devojku koja ima više ljubavi u sebi nego bilo ko, a koja je bila silovana ko zna od koga samo zato što je “drugačija”, a nije. Idi šetaj da tamo neki “Hilandar suprug” možda jednom shvati stvarno šta je ljubav i stvarna produhovljenost, ako i ne shvati, nadjačaćeš ga da mu nikada više ne padne na pamet da izgovara budalaštine i da se odnosi prema ženama kao da su žene stvari. Idi šetaj za tatinog kolegu. Idi šetaj što si imala najluđu sreću od svih sreća, da si imala takvog tatu kakvog si imala i što imaš mamu takvu kakvu imaš, i što su te roditelji vaspitali tako kako su te vaspitali. Idi šetaj zbog sebe. I nemoj da se plašiš, jer želiš da živiš u zemlji bez nasilja, gde “različitost” nije bolest. I šetaću.

Jer ljudi smo, dabome.

Leave Your Comment