Liceulice.

Imam skoro 2h da “ubijem” do yoge. Glupo mi da se vraćam kući, dovoljno što sam već jednom jutros išla ovim našim smrdljivim trolama, gde pojačaju grejanje na 1000, imam utisak da padam u nesvest. Kod nas ništa ne može umereno, nego bajo daj do daske da se ljudi poguše što od grejanja, što od smrada. No da se vratim na moju rupu u rasporedu. Razmišljam kako polako ostvarujem svoj podsetnik za jesen, krenula sam na yogu, jako važno za mene. Obično imam knjigu kod sebe, jer kada si sam, nisi sam ako imaš knjigu. Ali avaj. Knjiga ostala u drugoj torbi. Hajde onda malo da prošetam da vidim taj naš okićen grad od zilijarde evra. Padne mi na pamet da bih mogla da kupim i one štapiće u Aureliju što prodaju u Čika Ljubinoj, i zaputim se ka tamo. Jer ti ugljeni hidrati vrede bogatstvo, a koštaju 60 DIN. Skrećem u Čika Ljubinu i umesto levo pogledam desno, puf, vidim sa ledja čoveka prodaje Liceulice. Eto ga, kao poručen. Nisam imala šta da čitam i odmah se zaputim ka njemu da kupim. Slabijeg govora čika mi daje Liceulice, sa osmehom uz dobro veče, pitam ga ja kada će sledeći broj, odgovara on da će 06.decembra, mislim se u sebi ozbiljno sam zakasnila sa ovim brojem. Pozdravljamo se nas dvoje uz osmeh, ja odlazim na drugu stranu, zaboravila na štapiće i gledam gde mi je rukavica. Okrećem se, maše čika. Vraćam se do njega, rukavica na pločniku, kaže on meni kroz zube: “izvinite što je nisam podigao, to je ipak Vaša rukavica, ne želim da pomislite da sam hteo da je ukradem, a ne mogu da vičem, nećete me razumeti”. Gledam ga, zahvaljujem se što je mahao, oči mi se napunile suzama, duša nekim pomešanim osećanjima, pogledam ga, ne želim da ga uvredim nekim sažaljenjem, jer zapravo osećam ponos što sam baš od njega kupila časopis. Odlazim. Prolazim kroz Knez, oči mi i dalje polu-suzne, srce mi nešto lupa, grad blješti, oči počele da bole od svetla i kiča, rek’o idem u “moj” kafić smireno okićenog, da čitam i pijem limunadu. Do yoge i sledećeg broja Liceulice.

Leave Your Comment