Kuća i Jelsa.

Mnogo mi je bilo lako da pišem kada sam bila u Jelsi, posle toga kada sam se vratila realnosti nisam znala kako sve te utiske da poslažem, od emocija, metafizike života, priča, mirisa, mora i boja. Izgubite se u bojama, toliko su prirodne da sam imala osećaj da sam u nekoj slici, kao da je neko slikao moje putovanje tamo.
Rečenica koju smo Čupkica i ja i često izgovarale bila je „osećam se kao da sam se vratila kući“. I stvarno jesam. Moji roditelji su se upoznali na moru, u Tisnu, blizu Šibenika. Tata je jednom rekao: „sta fali letnjim ljubavima? mama i ja smo letnja ljubav“. Tamo smo mi imali jednu malu kućicu (znam da je pleonazam, ali mora se tako opisati), koju su napravili moj deka, stric i tata, svojim rukama, kamen po kamen. U toj kućici, kamenoj, sve je bilo intimno i lepo, doduše sećam se nekih obrisa, resa koje smo imali u ulazak u kuću, uvek je nekako bila zamračena zbog vrućine, imali smo i krevete na sprat, lepu terasu sa jednom smokvom, bila je ta kuća….jedna iz filma. Tako sam je doživljavala. Ono što mi je ostalo je miris hleba iz pekare, tatine ulovljene školjke i riba koju je spremao, nizbrdice odn.uzbrdice niz koju smo moja sestra Iv i ja do iznemoglosti trčale gore dole. Ono čega se ne sećam je to da sam navukla strah od mačaka. Mama mi je rekla da sam na toj istoj nizbrdouzbrdici legla i posmatrala neku mačku, verovatno sam je i malo nervirala, pa me je ona fino zakačila po licu. Ni danas baš nisam neki ljubitelj maca. Nakon pet, šest leta koje sam provela tamo, sećam se rečenice svojih roditelja, nećemo više ići u Tisno, opasno je. Nisam baš shvatala to „opasno je“, ali sam bila tužna, shvatila sam da nismo bezbedni i sećam se poslednje vožnje za Beograd. I danas sam tužna zbog svega toga. Deka je uspeo nakon par godina da dobije nešto malo novca za tu kuću i ubrzo nakon toga smo se oprostili. Mislim da ću se vratiti da vidim tu kuću, jednom, sigurno. Godinama kasnije sam išla u Crnu Goru, Grčku, obišla sam dosta toga, ali nikako se nisam vraćala Hrvatskoj…prošle godine sam prelomila i otišla, prvi put posle 26 godina, na Lošinj. Imala sam utisak da sam u nekoj zemlji čuda, smirujućoj zemlji čuda, sa morem. Ove godine Čupkica i ja smo rešile da odemo na Hvar, zapravo u Jelsu, malo mesto na otoku Hvaru, da ne idemo u grad Hvar, ali da ga imamo blizu ako poželimo ludi letnji ples do jutra. Našle smo se u Splitu. Tako vam je to kada vam doslovno većina prijatelja ode iz zemlje, svoje rodne. Adrenalin je bio na visokom nivou jer smo znale da idemo u neku našu mini avanturu. Stigle smo i smestile se. Teta Vesna, vlasnica smeštaja nam je sve objasnila, dala nam instrukcije i potrebne informacije kako bi se kretale po samom ostrvu. Čim smo sišle do rive, srele smo drugara i njegovu devojku koji su nam sve lepo objasnili. Beograđani vole Jelsu, očigledno. I tako je krenulo. Prvi veliki utisak bila je Oliverova smrt. Tri dana lokalci su slavili njegov život. U jednom restoranu, koji se zove „U Smokve“ (tamo obavezno idite ako odete u Jelsu), zaposleni su uzeli gitaru, usnu harmoniku, stali u krug i pevali njegove pesme. Pomešana osećanja na sve strane. Na kraju je cela kafana dobila medicu u Oliverovu čast. Kako smo bile bez kola (moram da napomenem da to nije predstavljao nikakav problem, jer su Dalmatinci mislili o svemu pa tako i o autobusima koji voze do susednih ostrva i do grada Hvara, za jako niske novce), svaki dan Čupkica i ja smo išle na našu omiljenu plažu, koja je praktično bila u stenama, pored jednog modernog kampa, do koje se dolazi stazom, ali kroz borovu šumu. Naturo Beach Bar je taj jedan super strava opuštajući kafić, sa troje divnih mladih ljudi koji rade i spremni su da vam budu 150% na usluzi. Mozak mi je bio odlutan. Dosta odlutan, pa sam tako uspela da izgubim kartu za povratak u Beograd koju sam iz ne znam kog razloga ostavila u knjizi. Vetar se pobrinuo da karta završi svuda po stenama, dok sam se ja lepo brčkala u vodi. Ti divni ljudi su se isto tako pobrinuli da moju kartu pojure po stenama i kada sam se vratila iz vode dobila sam pitanje: „Jel ovo vaša karta za Beograd? Čovek ispod vas je čuo beogradski naglasak pa je pretpostavio da je vaša“. Eto, o divnim i ljubaznim ljudima sa otoka Hvara i Zagreba. Dobili su po pivo, naravno. Večeri su bile posebno moćne. Zvezde, čamci, očevi sa decom, lavande na sve strane, riblja pijaca, svakog četvrtka, konobe. Od konoba, postoje tri koje su meni ostale u srcu, Taula, Me and Mrs Jones i Žmul Vina. Tu treću smo Čupkica i ja otkrile šetajući paralelno sa rivom. U toj konobi sedite ispod nara, a okruženi ste limunovima. Jelsa je mala, obiđete je za 15 minuta, ali je toliko mala da imate utisak da je vaša. Postoji jedna posebna umetnička galerija, zove se „Dalmacijaland“ i naziv joj apsolutno pristaje. Svako veče kod Crkvice je drugi događaj, predstava, promocija vina, deca igraju fudbal. Ti dečaci što su igrali fudbal su do 10 godina, dozivaju se imenima njihovih igrača koji su ove godine ostvarili veliki uspeh.
Posle mnogo godina poslala sam razglednicu. Mami. Jednu nisam poslala, na njoj sam napisala Čupkici uspomenu sa našeg letovanja u Jelsi, sa puno vina, smeha, života i prijateljstva. To sa tim razglednicama je bilo mnogo lepo. Na kraju smo dve večeri proveli sa našim frendovima, uživajući u školjkama i mirisima. Nisam želela da se osvrćem na cene, ali kao informaciju mogu da podelim da su cene kao u Beogradu, za sve, čak možda i jeftinije. Grad Hvar je druga priča, kafa je 5 evra, pa ko voli nek’ izvoli.
Onog dana kada smo išle za Split da se opet rastanemo, Čupkica i ja, bila sam najtužnija osoba na svetu. Istinski tužna, oči su mi bile napunjene suzama, ali sam se trudila da Čupkica ne vidi baš puno moje oči. Osmeh, mir, ljubav i magnovenje koje sam doživela u Jelsi, dugo nisam. I zato sada znam da sam se vratila kući, posle 26 godina. Zasigurno.
Dalmacijo, vratila sam ti se.

Leave Your Comment