Dečak i Double Dutch.

Od svih kafa koje su se pojavile u poslednjh 10-ak godina i svih lanaca, pržionica, kafeterija, itd, iako ih obožavam, ponekada sednem ili uzmem za poneti Double Dutch iz Greenet-a. Ta kafa je posebno nezdrava, sva polu-masna, ali sa najboljim ukusom i vraćanjem u neko prošlo vreme.
I tako danas ja sela, da „ubijem“ pauzu od pola sata do pregleda kod očnog lekara. Pričam telefonom, prilazi mi neki dečko, cenim da je mlađi barem 10 godina od mene i pita me onako usput:
On: Jel mogu da sednem kod tebe za sto, samo da sačekam drugara?
Ja: Klimam glavom sa odobravanjem da može da sedne, s obzirom da nije bilo slobodnog stola.

On naručuje kafu, ja sve vreme pričam i završavam razgovor, on ustaje i kaže: „Lepo smo se „ispričali“ ti i ja, hvala za mesto, ipak me je drugar ispalio, tako da moram da idem, hvala ti još jednom“. Odgovaram da nema na čemu da mi se zahvaljuje i on odlazi. Posle par minuta tražim račun, kaže konobar: „plaćeno, dečko koji je sedeo sa tobom je platio“. Ostajem u šoku, nije da mi niko nikada nije platio kafu, ali sam se baš iznenadila.

Izašla sam iz Greenet-a sva nasmejana i sa razmišljanjem da sam toliko nekih bezličnih kafa popila sa nekim ljudima koji nisu nikada izmamili osmeh ili su razočarali, a ovaj dečak mi je ulepšao dan, a razmenili smo dve rečenice, hvala mu za Double Dutch i osmeh!

Leave Your Comment